Установа Културе „Влада Дивљан” 

Установа културе „Влада Дивљан” је установа културе општине Палилула, основана од стране Града Београда. Реализује образовне, позоришне, музичке, ликовне и књижевне програме. Налази се у улици Митрополита Петра 8, поред хале Пионир, удаљена један километар од строгог центра града. Центар за културу „Влада Дивљан” својим програмима је окренут промоцији вредности отвореног и демократског друштва, сарадњи са локалним, националним и светским уметницима и уметничким групама, како професионалцима тако и аматерима.

У оквиру програма образовања организују се обука на рачунарима, школе страних језика (енглески, немачки, италијански), дактилаографија, личне услуге неге и лепоте, услужне делатности, прерада и припрема прехрамбених производа, угоститељско-смештајне услуге, трговина, грађевинско-занатске услуге, гумарство, курсеви за менаџере, књиговодствени послови, кројење, шивење и златовез, пачворк, музичка школа, креативна забавишта, течајеви лепих вештина, ликовне радионице за децу, омладину и одрасле. Програми из области културе обухватају и музичке вечери, циклусе трибина, књижевне вечери и промоције књига и публикација.

Професорска Колонија

Јединствена је културно-историјска целина Палилуле и Београда. Ова градска четврт настала је између 1926. и 1929. године. Основало ју је, у њој живело и стварало више од четрдесет професора Београдског универзитета. Изворно језгро чине делови данашњих улица Љубе Стојановића, Стојана Новаковића, Јаше Продановића и Рачког.Уз кредите Хипотекарне банке и помоћ Београдске општине, професори су своје куће градили на пустој земљи „с оне стране Булбудерског потока“ (данашње Цвијићеве улице), далеко иза тадашњих градских граница.

Таква концентрација врхунских стваралаца на једном месту тешко да је поновљива. Најпознатији становник Професорске колоније, Милутин Миланковић, аутор је „Канона осунчавања“, дела које је унело револуцију у науку о Земљи. Америчка НАСА сврстала га је међу десет дивова ове научне области. Живео је у улици Љубе Стојановића од 1926. до своје смрти 1958. године.

Гробље Ослободиоца Београд

Гробље ослободилаца Београда уређено је и отворено поводом десетогодишњице ослобођења града, 20. октобра 1954. године. На њему је сахрањено преко 2000 бораца (721 црвеноармејац и 1391 борац Југословенске народне армије) палих у борбама за ослобођење Београда.

То је први меморијални комплекс уређен у Београду после Другог светског рата. Изведен је по пројекту архитекте Бранка Бона и пројекту хортикултуре инжењера Александра Крстића. Рељефи на монументалној улазној капији дело су вајара Радете Станковића. Фигуру Црвеноармејца у комплексу израдио је вајар Антун Аугустинчић. Успешно решење комплекса изведено је једноставним средствима, ненаметљивом парковском обрадом и добро уклопљеним појединачним и групним надгробним плочама. Решeње Гробља ослободилаца Београда антиципира многа каснија уређења сличних меморијалних целина.

Универзитетска Библиотека „Светозар Марковић”

Једна је од највећих научних библиотека на Балкану. Води порекло од библиотеке Лицеја Кнежевине Србије основане 1838. године, чији је први библиотекар био др Јанко Шафaрик (1814–1876), филолог и професор историје. Када је 1905. године Велика школа прерасла у Универзитет, библиотека је расформирана, а њен фонд подељен семинарима одговарајућих факултета. Но, брзо се увидело да је Универзитету потребна општа научна библиотека, али избијање Првог светског рата одложило је њено оснивање.

Када је Карнегијева задужбина, која је до тада већ изградила читав низ библиотека у свету, одобрила сто хиљада долара као поклон за градњу и опремање библиотеке у Београду, покренута је шира акција која је омогућила да се, по пројекту архитеката Драгутина Ђорђевића и Николе Несторовића, у стилу академизма подигне тада једина зграда у Србији наменски саграђена за библиотеку.

Данашња Универзитетска библиотека у новој згради свечано је отворена 24. маја 1926. године. Поводом прославе стогодишњице рођења Светозара Марковића 1946. године, добила је данашње име. Испред зграде налази се споменик – биста Светозара Марковића, рад Стевана Боднарова.

Главна Пошта

Главна пошта, такође, импонзантна грађевина у центру Београда, изграђена је неколико година пре Другог светског рата. Градња је почела по пројекту Јосипа Пичмана, који је победио на јавном конкурсу. Вероватно због тога што је млади аутор преминуо током градње, извршене су измене које су се одразиле на облик фасаде, обликоване по накнадном пројекту Василија Андросова.

Радио-Телевизија Србије (РТС)

Радио-телевизија Србије својим седиштем налази се на ободу Ташмајдана. Данашњи „Јавни сервис грађана Србије“ ТВ-програм почео је да емитује 23. августа 1958. године. У новије време, зграда српске телевизије трагично је уписана у светску историју као једина информативна институција у свету која је плански бомбардована после Другог светског рата. Разорни НАТО-пројектили усмртили су 23. априла 1999. године 16 недужних радника РТС-а. На то подсећа споменик „Зашто“ који се налази у непосредној близини бомбардованог објекта.